Eins, zwei, drei!
Prvi utisak Vas nikada ne može prevariti, naročito kada je Nemačka organizator fudbalskih
prvenstava.Nebitno je da li je SP ili EP. Razlike nema, atmosfera je uvek na zavidnom nivou.
Ne znam da li je jedina ali sam ubedjen da je jedna od retkih na celoj planeti, a ne samo u Evropi,
koja može da dozvoli luksuz da polovina stadiona na kojima se igra EP bude dom drugoligaša.
Taj podatak možda i više govori o samoj Bundesligi, o regularnosti takmičenja, kvalitetu fudbala koji
se igra, kvalitetu koji nije samo na strani bogatih…
Prvi utisak je bio 2006 godine i to takav da smo svi koji smo bili prisutni na Mundijalu u Nemačkoj bili
mišljenja da kada ne znaš kome poveriti domaćinstvo za organizaciju nekog velikog takmičenja, treba
pozvati Nemce. To dovoljno govori o organizatoru i taj utisak je i posle ovog EP ostao isti. Kapa dole
što bi se reklo.
Posle SP u Qataru i visoko posavljenih kriterijuma nije bilo lako ispoštovati sve zahtevniju fudbalsku
publiku ali Nemci znaju kako se to radi.
Malo o nama.
Organizovanje navijača posle Qatara činilo se biće puno lakše ali su se isprečili razni problemi kao i
uvek kada je jedan fudbalski dogadjaj ovog formata u pitanju.
Prvi problem su karte. Nema više papirnih karata, otišle su u istoriju. Ko nema pametan telefon i
email adresu taj se više utakmica neće nagledati. Sad će i publika verovatno biti pametnija pa će
samim tim i problema biti sve manje.Ali gledalac nije telefon niti je telefon gledalac, barem se
nadamo da će u budućnosti na ljude gledati kao na ljude a na stvari kao na stvari.
Trebovanje karata je bilo u bubanj pa koga iz bubnja izvuku. Na žalost po nas koji smo aplicirali prošli
smo loše kao i većina navijača Srbije koje smo godinama upoznavali po tribinama širom Evrope i
sveta.
Da li može bolje i drugačije?
Odgovore neću davati ali ću i dalje postavljati pitanja.
Igru naše reprezentacije neću komentarisati jer to svi rade. Ali čemu sve to?
Na tribini je uvek isto, sumorno i nepotpuno zbog pesme.
Trudimo se da utičemo ali neko nas čuje neko ne. Uglavnom ne jer se uvek gleda ispod oka ko su ovi i
čiji su.
Siguran sam da je bilo mesta za Srce na teren…
Barem kad su momci istrčavali ali…
Ostala je praznina koja se popuni sa Srbija,Kosovo…
Pa ko hoće neka navija.
A Daj gol….
Pa valjda nam nije trebala kad smo ih davali kad god smo hteli.
A da rekao sam da neću odgovarati. Pa kad niko ne odgovara zašto bih se pravio da nešto znam.
Da se rodim ponovo…
Ja ništa ne bih menjao…
Zauvek bih bio tu…
Zauvek uz Srbiju…
Za sreću je potrebno troje. Ako su srećni funkcioneri i fudbaleri red bi bio da i gledaoci budu, jer
valjda će se u budućnosti fudbal igrati za gledaoce kao što se nekada igrao. Ili će biti ono” vodiće te
tata da gledaš kako deca jedu sladoled” .Pohvalio bih navijače da su napokon prepoznali dres Srbije a
da su zanemarili klupska obeležja.Tu je pomak očigledan. Fali nam još malo da budemo pravi, samo
malo.
Odin, dva, tri. Hteo sam reći jedan, dva, tri.
Mi odavno više od tri nismo vezali. Sad nam slede Španija, Danska i Švajcarska.
Znači opet tri.
Izgleda da tri puta i Bog pomaže, tako se kod nas kaže.
Ostaje da se vidi kome. Ko je rekao navijačima?